Ostala su još samo dva dana do polaska. Kao i obično, počeo sam da paničim – da li sam sve spakovao, imam li rezervu za sve? Planirao sam svoju treću izložbu fotografija u Njujorku. Ovo će biti moj najzahtevniji projekat do sada, jer ću fotografisati balerine na različitim lokacijama, u prirodnom svetlu. I statične i pokretne kadrove, a vremenski uslovi će se stalno menjati.

Imao sam rezervu za svu opremu – osim za svoj omiljeni standardni objektiv. Naravno, tada na scenu stupa Marfijev zakon – baš tog dana imao sam brzo portretno snimanje, na kojem je blendni mehanizam mog omiljenog 24-70 f/2.8 objektiva otkazao. Već deset godina radim sa njim i bio sam potpuno zadovoljan njegovim kvalitetom – uopšte nisam planirao da ga zamenim.

Otrčao sam u servis, gde su mi rekli da popravka može da potraje najmanje dve nedelje jer za taj model nemaju delove na lageru. Pre nego što sam uspeo da nabavim isti takav objektiv, Andraš Čakanjoš mi je stavio u ruke Tamron druge generacije.

Objektiv ima ugrađeni stabilizator slike i težinski je sasvim podnošljiv, čvrst komad opreme, ali sam s ovom markom ranije imao pomešana iskustva. Kako god, kada ti neko nešto ponudi, red je da prihvatiš – ali za svaki slučaj sam nabavio još jedan objektiv druge marke i krenuo za Njujork.

Po dolasku, zahvaljujući gotovo tromesečnim pripremama, već narednog dana mogli smo da započnemo snimanje sa skoro 20 profesionalnih balerina. Kao lokaciju izabrali su Long Ajlend, obalu okeana kod Belmora, zbog mirnog okruženja. U Njujorku vremenski uslovi kasne otprilike mesec dana u odnosu na naše, pa dok je kod nas u maju prosečna dnevna temperatura već iznad 20 stepeni, tamo smo izmerili tek oko 10 stepeni. Pomalo sam se plašio da bi fini pesak sa okeanskih plaža mogao da ošteti objektiv, ali pokazalo se da je moj strah bio neosnovan.

Mislio sam da će najveći izazov tokom celog fotografisanja biti fokusiranje, jer je trebalo uhvatiti pokrete u vazduhu – ali na moje najveće iznenađenje, pravi izazov bila je hladnoća.